Ima li uopste na svetu negde takve srece

         Kisa pada vec celi dan. Tako neutesno pada bez ikakvih izgleda da prestane. Tmurno, olovno nebo i monotono saputanje kisnih kapi uveli su u moje srce neku tugu, melanholiju i pospanost.  Nocas su me kisa i sumor lisca uspavljivali i uljuljkivali u lepe snove, a sada . . .  Sada je kisa donela setu, vetar hladnocu i ja, ja  sam tako nepokretna kao, kao hladnokrvne zivotinje.

Kristalno providne kapi peru ozelenele krosnje drveca, tek ozivele vrtove i travnjake. Vetar koji je, cini mi se, sve jaci uporno pokusava da rasceslja gustu krosnju obliznje tresnje, pticice su ucutale, a potoci jure do prvog slivnika. Tako bih volela da izadjem kao slucajno zaboravivsi kisobran i da lutam besciljno sirokim ulicama grada koji se kupa. Volela bih da sljapkam po baricama dok mi se kapi slivaju niz lice nalazeci najkraci put do brade odakle ce kapati na maicu praveci po njoj mokre mrlje. Volela bih da me kosa nezno miluje svojim mokrim pramenovima po licu, da se osmehujem na zacudjene poglede prolaznika pod kisobranima koje nikad nisam volela, da probam da li su sve kapi istog ukusa, zadovoljno posmatram okupane automobile na kojima je jos juce pisalo  "operi me"  sto je umesto nesavesnog i nemarnog vlasnika uradila kisa. Volela bih da gledam kako drvece mase granama hvaleci se zadovoljno svojim jasno zelenim listovima umesto onih jucerasnjih prasnjavih sivo-zelenih listica. Volela bih da potrcim opranim, cistim ulicama dok ih jos prasina i prljavstina ne uvuku u uobicajenu svakodnevicu, a onda bih volela da se vratim i onako mokra i obucena uskocim u kadu pod tus. Usput bih okupala celo kupatilo dok ispod mlaza skidam polako deo po deo svoje natopljene odece dok se na kraju zadovoljno bez i jedne krpice na sebi  ne prepustim dobro poznatom blagom milovanju ove vestacke kise , jer mislim da moje telo nece nikad osetiti milovanje one prave, prirodne. Volela bih, . . .  volela. Ali, . . .  Uvek postoji neko ali. Ali, sve to sprecava prvo ovaj hladni vetar, a onda i sve ostalo i zato ostajem u sobi iza prozora posmatrajuci  male kristale kako se razbijaju u hiljade komada padajuci na zemlju. Ostajem u sobi sama sa svojim mislima, mislima o njemu, i, pitanjima. 

Pitam se? . . . Hoce li me obradovati iznenadnim poljupcem u sred autobusa? Hoce li pokusati da se sakrije iza tek posadjenog mladog drveta koje ne moze ni nos da mu sakrije dovikujuci mi: "Nadji me". Hoce li mi kupiti sladoled kojim cu mu zamazati taj isti nos i pobeci pre nego se snadje i vrati mi? Hoce li . . .? Hoce li me i po kisi voditi na Adu jer volim kupanje po kisi i ako zna da ce posle morati da me umota u svoju jaknu i ako i sam drhti i da mi kuva cajeve i kupuje limun jer ga obozavam? Hoce li se uvlaciti pod moje cebe "da bi me zagrejao" ? Hoce li se u zurbi da ne propusti i poslednji bus oprostiti od mene poljupcem u nos i recima: "Sanjaj me, doci cu sutra! " Hoce li u trku uspeti da mi jos dovikne: "Ja na tebe uvek mislim!" Hoce li . . . ? Hoce li drhtati pred svaki moj ispit? Hoce li nasumice otvarati knjigu i uporno traziti da mu ispricam tu lekciju? Hoce li me gadjati jastucicima kojih ce biti svuda po mojoj sobi? Hoce li. . .? Da, ono najvaznije, hoce li me zavoleti ovako luckastu? Ne znam. 

Nadam se da ce se ipak pojaviti onaj pravi, da postoji  "onaj" koji ce na sva moja  "hoce li . . . ? "  odgovoriti sa  "hocu"  , "onaj"  koga cu buditi poljupcem, "onaj"  kome cu donositi kafu u krevet obucena samo u njegovu kosulju podvrnutih rukava, "onaj"  kome cu u poslovni notes pod  VAZNO  upisati  "kupi banane"  jer su mi se bas tog trenutka prijele, koji ce u novcaniku naci cedulju  "volim te", kome cu namerno na maramici u dzepu ostaviti otisak svojih usana, koga cu zvati sa vaznog sastanka da mu javim kako se nas  Svrca opet ukakio, od koga cu mazno nekad traziti dorucak u krevetu jer sam "bolesna", a onda veselo iskakati iz kreveta vrteci se po sobi sa carsavom u ruci. Nadam se da ce se pojaviti  "onaj"  koji ce se samo nasmejati i povesti me u restoran na rucak ako mi slucajno zagori jer sam zaboravila da je u rerni dok sam uporno pokusavala da ga dobijem i kazem mu da to spremam prvi put samo zato sto on to voli a ja volim njega, "onaj"  sa kojim cu se  "rvati"  u krevetu, koji ce voleti nedeljom ujutru da pospanog Svrcu prebacuje u nas krevet, koga cu golicati perom i koji ce me za tu  "drskost"  kaznjavati poljupcima, a onda vezujuci mi ruke u cvor golicati me dok mi suze ne podju od smeha, "onaj" . . .

E, nadam se, a nadati se nije zabranjeno. Samo, . . . Da, samo, hoce li se to dogoditi? Hoce li i mene obasjati malo ta srecna zvezda? I, ima li uopste na svetu negde takve srece? Ima li . . .

  

By DeeDee (1987)