. . . U svojoj dobronamernosti i svome shvatanju odgovornosti ona se toliko naprezala dok joj se nije ucinilo da je ceo zivot i sve oko nega samo jedna uzasna provalija ispunjena nistavilom. Sto se vise pruzate da uberete taj zlokobni cvet srece koji podrhtava tako plav i ljubak u jednoj raselini na pedalj od dohvata ruke, sve vise uocavate jezovitost i uzas bezbedne provalije pod vama, u koju cete se neizbezno - strmoglaviti, kao u ponor bez dna, posegnete li rukom jos samo malo dalje. Uberete jedan cvet, pa drugi, i tako redom - ali ni jedan od njih nije o n a j. Sam taj cvet - njegova casica je uzasna provalija, ponor je to beskrajni.
To vam je cela povest o hrljenju za srecom, bilo da hrlite za svojom ili za srecom nekog drugog lica. ona se zavrsava, ona se uvek zavrsava jezivim osecanjem beznadnog nistavila u koje cete se neizbezno survati ispruzite lli se jos samo malo dalje.
A zene? . . . Koji drugi cilj moze bilo koja zena da zamisli sem srecu? Srecu, bas nju, za sebe i za celi svet. To i nista drugo. I tako ona preuzima odgovornost i krece prema svom cilju. On je tu, moze da ga vidi, u podnozju same duge. Ili moze da ga vidi malo dalje u plavoj daljini. Nedaleko odatle, ne bas daleko.
Ali, podnozje duge je bezdani ponor u koji mozete pasti da se vise nikada ne vratite, a plava daljina je jedna prazna jama koja svojom prazninom moze da vas proguta zajedno sa svim vasim naporima i da pri tom ne bude nista manje prazna. Vas i vase napore. O, varko nedostizne srece!
No comments:
Post a Comment