"Ouch! Udarih lakat! Neko me je poželeo!" –
pomisli, kao davnih tinejdžerskih dana i oživeše osećanja, oživeše sećanja na
davno prošla vremena. Oživeše slike na taj slučajan, bezazlen ali bolan akt
udara lakta kada se ne retko oseti kako struja obuzima celo telo, prolazi od
temena do vrhova stopala gde se čudnovato gubi u tle a ruka se nekontrolisano
trza.
Tada nije bila važna ni modro – plava boja kože na mestu
udara koja se danima menjala iz crvenila, preko modro – plave, tamno zelene, sve
do svetlo zelene i žute boje.
Nije bila važna ni bol. Bol pri udaru. Bol koja se
javljala pri samom dodiru mesta udara. Bol pri svakom nesvesnom doticanju
obojenog dela kože, danima, sve dok se dugine boje potpuno ne izgube iz
pigmenta kože na bolnom mestu.
Ništa nije bilo važno sem spoznaje da je neko poželeo
nju, baš nju.
Danima bi se po glavi motali likovi, čitava galerija
likova, albumi slika osoba koje bi po njenom mišljenju, ne, po njenoj želji mogli
biti baš ti koji su je poželeli. Ali, ko? Ko od njih, jer mogao je biti samo
jedan.
I ... počinje višednevni haos. Vrzino kolo. Počinju
skriveni pogledi, tajanstveni osmesi, ... Počinju besane noći, noći bez sna
kada se grozničavo premotava film dogadjaja toga dana. Svaki pokret postaje
znak, svaka grimasa nagoveštaj, svaka reč ključ tumačenja i priželjkivanja da
je to baš onaj, famozni onaj, koji se baš njoj svidja. Glasovi u glavi ne
prestaju da odjekuju: "Pogledaj levo – onaj ti se nasmešio; hej, pogledaj
iza – on te posmatra; ma, pogledaj desno – onaj te je pogledao i spustio
pogled; a onaj tamo nešto razgovara sa drugovima i stalno okreće glavu prema
tebi; ... Pogledaj, vidi, hej, ... levo, desno, iza ..." Počinje da joj se
vrti u glavi ... A tek selekcija?
"Sigurno nije on" – pomisli – "to je bilo
slučajno. Sigurno je pogledao drugaricu (njoj se on svidja); nije ni on – baš i
nije moj tip, uopšte mi se ne svidja; niiije on – ni malo mi ne odgovara; ... "
... i tako sve dok ne pronadje, otkrije "znak"
baš onog jednog, jedinog pravog za kog želi da je baš taj koji ju je poželeo.
Srazmerno jačini
bola i opsesija "neko me je poželeo" menja itenzitet i prelazi na
drugi kolosek. Počinju snovi širom otvorenih očiju, večernje šetnje u sred
dana, uzburkana osećanja izazvana slikama oslikanim maštom, ... Ona se gubi
izmedju snova i maštanja.
Bol polako
jenjava i isto tako i njena želja za beg u svet mašte, želja, u svet
"nedostižni ON" postaje sve slabija. Baš kao što je celi ovaj
imaginarni doživljaj iznenada pokrenut prvim osećajem jakog bola, tako polako i
nestaje sa prestankom bila. Gubi se sanjalački izraz njenog lica i veseli,
bezbrižni tinejdžerski osmeh ponovo pleni sve oko nje.
Traka zamišljenog filma usporava. Sećanja gube nit, dok
se slika potpuno ne zaledi, a onda postepeno počinje da bledi i nestaje.
"Ouch! Boliiiii!" – namršti se. – "Kako je
to čudno. Jedan
bolan, nemio dogadjaj može razviti ceo film pred našim očima, u našim mislima,
dočarati nam i najtananija osećanja i izvući ih iz dubine nas samih za tren kao
da ih iznova i opet doživljavamo. Baš tog trenutka. A, samo sam udarila lakat."
-
Boooliiiii!
By DeeDee
No comments:
Post a Comment