Ouch! Boli!

     "Ouch! Udarih lakat! Neko me je poželeo!" – pomisli, kao davnih tinejdžerskih dana i oživeše osećanja, oživeše sećanja na davno prošla vremena. Oživeše slike na taj slučajan, bezazlen ali bolan akt udara lakta kada se ne retko oseti kako struja obuzima celo telo, prolazi od temena do vrhova stopala gde se čudnovato gubi u tle a ruka se nekontrolisano trza.

     Tada nije bila važna ni modro – plava boja kože na mestu udara koja se danima menjala iz crvenila, preko modro – plave, tamno zelene, sve do svetlo zelene i žute boje.

Nije bila važna ni bol. Bol pri udaru. Bol koja se javljala pri samom dodiru mesta udara. Bol pri svakom nesvesnom doticanju obojenog dela kože, danima, sve dok se dugine boje potpuno ne izgube iz pigmenta kože na bolnom mestu.

     Ništa nije bilo važno sem spoznaje da je neko poželeo nju, baš nju.

Danima bi se po glavi motali likovi, čitava galerija likova, albumi slika osoba koje bi po njenom mišljenju, ne, po njenoj želji mogli biti baš ti koji su je poželeli. Ali, ko? Ko od njih, jer mogao je biti samo jedan.

     I ... počinje višednevni haos. Vrzino kolo. Počinju skriveni pogledi, tajanstveni osmesi, ... Počinju besane noći, noći bez sna kada se grozničavo premotava film dogadjaja toga dana. Svaki pokret postaje znak, svaka grimasa nagoveštaj, svaka reč ključ tumačenja i priželjkivanja da je to baš onaj, famozni onaj, koji se baš njoj svidja. Glasovi u glavi ne prestaju da odjekuju: "Pogledaj levo – onaj ti se nasmešio; hej, pogledaj iza – on te posmatra; ma, pogledaj desno – onaj te je pogledao i spustio pogled; a onaj tamo nešto razgovara sa drugovima i stalno okreće glavu prema tebi; ... Pogledaj, vidi, hej, ... levo, desno, iza ..." Počinje da joj se vrti u glavi ... A tek selekcija?

     "Sigurno nije on" – pomisli – "to je bilo slučajno. Sigurno je pogledao drugaricu (njoj se on svidja); nije ni on – baš i nije moj tip, uopšte mi se ne svidja; niiije on – ni malo mi ne odgovara; ... "

... i tako sve dok ne pronadje, otkrije "znak" baš onog jednog, jedinog pravog za kog želi da je baš taj koji ju je poželeo.

     Srazmerno jačini bola i opsesija "neko me je poželeo" menja itenzitet i prelazi na drugi kolosek. Počinju snovi širom otvorenih očiju, večernje šetnje u sred dana, uzburkana osećanja izazvana slikama oslikanim maštom, ... Ona se gubi izmedju snova i maštanja.

     Bol polako jenjava i isto tako i njena želja za beg u svet mašte, želja, u svet "nedostižni ON" postaje sve slabija. Baš kao što je celi ovaj imaginarni doživljaj iznenada pokrenut prvim osećajem jakog bola, tako polako i nestaje sa prestankom bila. Gubi se sanjalački izraz njenog lica i veseli, bezbrižni tinejdžerski osmeh ponovo pleni sve oko nje.

     Traka zamišljenog filma usporava. Sećanja gube nit, dok se slika potpuno ne zaledi, a onda postepeno počinje da bledi i nestaje.

     "Ouch! Boliiiii!" – namršti se. – "Kako je to čudno. Jedan bolan, nemio dogadjaj može razviti ceo film pred našim očima, u našim mislima, dočarati nam i najtananija osećanja i izvući ih iz dubine nas samih za tren kao da ih iznova i opet doživljavamo. Baš tog trenutka. A, samo sam udarila lakat."

-          Boooliiiii!

By DeeDee

Komarci k'o rode ...

     "Komarci k'o rooode j... !" – sto bi rekao legendarni Radovan iz jos poznatijeg Radovana III.

     A oni prskali. Prskali protiv komaraca. Pa koga oni to lazu? Posle njihovog prskanja ih nista manje nema. Isto kao i pre. Broja im se ne zna, a ako neko i pozeli da broji mislim da za taj i toliki broj ne zna ni ime. A miris? Ma kakav miris? Ranije se znalo sklanjaj sve da se ne umirise, pa smo cak i prozore zatvarali desetak minuta dok miris malo ne oslabi – gusi. A sad? Pa, mozda su toliko napredovali da su izmislili sredstvo protiv komaraca bez mirisa, ali ruku na srce to novo bezmirisno sredstvo ne deluje ni na komarce. Ne deluje ni na sta, osim ... mozda ... na psihu malog broja ljudi (placebo) koji zive u nekom idealnom svetu u kome nema lazi – nema prevare.

     Eto, drugarica mi ovo ispricala. Vidi ona "njih" sa prskalicama. Idu, siste one prskalice, a ona po navici trk u dvoriste da pokupi ves da se ne umurise. Unese ves i izadje. Bilo joj nesto sumnjivo, cudno. Ma, nesto nije kao pre. Okrece glavu levo – desno, gleda, ... kad zasvetli sijalica iznad glave – miris. Nema nikakvog mirisa. Ne oseca se ama bas nikakav miris. Mrda nozdrvama, trudi se da namirise, da oseti bilo kakav miris. Nista. A, oni tu. Oni samo oko 5 metara od nje. Pridje blize. Nista. A komarci? Komaraca roj. Da su se bar uzbudili sto njihov dzelat prolazi tuda. Ne. Ni zbunili se nisu. Ni malo. Ne reaguju. Puno ih dvoriste, a dzelat seta, sisti prskalicom. I, gle! I on mase rukom da ih otera od sebe. A oni - dzelati, bas oni prskaju protiv tih istih komaraca.

     Eeee ... A oni prskali. Prskali protiv komaraca.

    U onim drzavama, onim uredjenim drzavama dan posle prskanja izlazi komisija da proveri nivo pesticida, da izmeri koliko je pesticida korisceno i kakvi su rezultati. Mora da se napise izvestaj o ovom prskanju i uputstvo za sledece. A ovde? Ovde u ovoj zemlji Stradiji? Hm, ... Pa, nema potrebe da izlazi na teren jer tu kontrolu vrsi isti onaj koji je i prskao. Znaju oni vrlo dobro i koliki je nivo pesticida i koliko je potroseno (ili nije potroseno), a i rezultate odlicno znju i bez izlaska. Nekad do duse i izadju, malo da se prosetaju, da izadju iz kancelarije – promene sredinu, toboze da prekontrolisu. Da, samo da zamazu narodu oci. A narod naivan – poveruje. Ali vremena se menjaju. Narod sve manje veruje. A izvestaj? Izvestaj, iskreno izvestaj moraju da napisu i u njemu sve sjajno, bajno – sve kako treba i ispravno, a ako neko i primeti i pomisli glasno da prokomentarise da komaraca nema nista manje, pa, ... za to su sami komarci krivi. Razmnozili se.

     Jer ... Oni prskali. Prskali protiv komaraca.

     Nego, nesto se mnogo brzo razmnozavaju ti komarci, jos istog trenutka kad se prska.

    A komarci? Ovi nasi, domaci, uzivaju. Poceli i zurke da prave pa i goste pozvali. A gosti iz inostranstva. Druga kultura, druge navike, drugacije ponasanje. Dosli gladni, nezasiti. Ne biraju kao ovi nasi. Kazu da komarac leti iznad "zrtve" i ispituje svojim senzorima tip, vrstu i sastojke krvi pa onda odlucuje koju ce da pije. Svaki od njih ima svoju omiljenu "marku". Neki od nas imaju taj neki, kobni, tajni sastojak koji privlaci komarce pa se komarci u vecini slucajeva odlucuju za njih dok se mi drugi, "srecnici", malo izvlacimo. A ovi, dodjosi, oni sve jedu. Njima odgovara svacija krv, bez ikakve provere – pravi krvozedni vampiri. Lete na sve strane kao da su izgubili kompas. Drsko lete u nos, u usi, oci. Ko nosi naocare ima bar zastitu za oci od njih. A, kad pocnu da piju, ne ostavljaju – "do poslednje kapi krvi". Mahanje ne pomaze. Ne reaguju. Samo sila. Sirova, gruba, fizicka sila. Cak i mi koji smo se malo izvlacili kod ovih nasih, domacih ne ostajemo imuni na drske pridoslice. Drski, vazni, kao kicosi u svecanim odelima, ali bez i malo kulture i finih manira. Odela im tamna, svecana, sa zlatni prugama i sljokicama. Prave se vazni u tim odelima nalik tigrovoj kozi. Njima ni svetlost dana ne smeta. Prkosno lete i jedu. Jedu nas.

     A, kakvu korist imamo mi od komaraca? Moze li mi neko reci imamo li mi ili nasa draga planeta, priroda bilo kakvu korist od komaraca?

    Oni само jedu, piju nasu krv, a nasa koza sa sve vise pecata, sve vise toksina i njihovog otrova menja boju ... A bolesti koje prenose? Malarija, zuta groznica, denga groznica, virus Zapadnog Nila, cikungunja (chikungunya) groznica su samo neke.

     A ... oni prskali. Prskali protiv komaraca.

By DeeDee