Cudni su putevi secanja

    

Gledaju me osvetljeni prozori kao stotine ociju, i svaki od njih krije po neku zivotnu pricu. Grane drveca na vetru pletu zastitnu mrezu, a mrak skriva i stiti privatnost svih iza osvetljenih okana. Krosnje ogolelog drveca pevaju u ritmu muzike koju stvara vetar. Ledeni dah vetra se provlaci kroz svaku pukotinu i ostrim noktima reze prijatnu toplinu domova. Sve cega se domogne koristi kao instrument za svoju zlokobnu muziku: kesu koja se iskrala iz neke kante za smece, prevrnutu saksiju na necijoj terasi, slomljenu granu, tek pokidanu zicu za ves kao trofej svoje aktivnosti, neki nezatvoren prozor, lance decijih ljuljaski, . . . sve cega se domogne. Ledi nam krv u zilama, na usne nam stavlja modri ruz, oci vlazi suzama koje jos vise hlade nasa lica, ali koliko god se trudio ne moze zalediti nasa srca. Njih greje ljubav, ljubav prema deci, prema roditeljima, prijateljima, ljubav prema nama dragim osobama. Njih greje secanje, secanje na prvi pogled tek rodjenog deteta, secanje na prvi poljubac, prvu setnju kad je kao slucajno njegova ruka nasla njenu, prvo nauceno slovo, prvi uspesno resen matematicki problem, secanje na posetu dragih prijatelja, melodican glas i zvuk gitare, secanje na leto, sunce, svetlost i prijatno milovanje toplih suncevih zraka. Njih greje vera, vera u bolje sutra, vera u ljude (mada cesto pogresno), vera u sebe, . . . u Andjele.

Cudni su putevi koji vode do nasih srca i oni koji ih pronadju izgube se u lavirintima njihovih hodnika secanja i osecanja. Nekad se jave kao bljesak munje, nekad kao blagi nemir, nekad kao radost, nekad kao tuga, bol, kao razocarenje ili mozda divljenje, ali uvek su tu, uvek su bili i uvek ce biti. Ali i ti lavirinti imaju slepe ulice, imaju vrata koja kad se jednom zatvore kljuc se nepovratno izgubi, a oni koji su dosli do kraja te slepe ulice ili se zatekli iza tih zatvorenih vrata njih proguta zaborav, njih secanje brise i salje u nepovrat. 

By DeeDee