Gledaju me
osvetljeni prozori kao stotine ociju, i svaki od njih krije po neku zivotnu
pricu. Grane drveca na vetru pletu zastitnu mrezu, a mrak skriva i stiti
privatnost svih iza osvetljenih okana. Krosnje ogolelog drveca pevaju u ritmu muzike
koju stvara vetar. Ledeni dah vetra se provlaci kroz svaku pukotinu i ostrim
noktima reze prijatnu toplinu domova. Sve cega se domogne koristi kao instrument
za svoju zlokobnu muziku: kesu koja se iskrala iz neke kante za smece,
prevrnutu saksiju na necijoj terasi, slomljenu granu, tek pokidanu zicu za ves
kao trofej svoje aktivnosti, neki nezatvoren prozor, lance decijih ljuljaski, .
. . sve cega se domogne. Ledi nam krv u zilama, na usne nam stavlja modri ruz,
oci vlazi suzama koje jos vise hlade nasa lica, ali koliko god se trudio ne
moze zalediti nasa srca. Njih greje ljubav, ljubav prema deci, prema
roditeljima, prijateljima, ljubav prema nama dragim osobama. Njih greje
secanje, secanje na prvi pogled tek rodjenog deteta, secanje na prvi poljubac,
prvu setnju kad je kao slucajno njegova ruka nasla njenu, prvo nauceno slovo,
prvi uspesno resen matematicki problem, secanje na posetu dragih prijatelja, melodican
glas i zvuk gitare, secanje na leto, sunce, svetlost i prijatno milovanje
toplih suncevih zraka. Njih greje vera, vera u bolje sutra, vera u ljude (mada
cesto pogresno), vera u sebe, . . . u Andjele.
Cudni su
putevi koji vode do nasih srca i oni koji ih pronadju izgube se u lavirintima
njihovih hodnika secanja i osecanja. Nekad se jave kao bljesak munje, nekad kao
blagi nemir, nekad kao radost, nekad kao tuga, bol, kao razocarenje ili mozda
divljenje, ali uvek su tu, uvek su bili i uvek ce biti. Ali i ti lavirinti
imaju slepe ulice, imaju vrata koja kad se jednom zatvore kljuc se nepovratno
izgubi, a oni koji su dosli do kraja te slepe ulice ili se zatekli iza tih
zatvorenih vrata njih proguta zaborav, njih secanje brise i salje u nepovrat.
By DeeDee
