NEMA TUGA
. . .
Te godine sam se ponovo
rodio. Ako se tuga covekom ne oplodi, ako se on iz ocaja ne rodi i ako ga
ljubav u kolevku snova ne smesti, zivot ce biti slican praznoj stranici u
knjizi postojanja.
Te godine sam u ocima
lepe zene video pogled nebeskih andjela. Te godine sam video razigrane demone
pakla u grudima jednog gresnog coveka. Ko ne vidi andjele i djavole u lepom i
ruznom delu zivota, srce ce mu ostati u neznanju, a dusa bez osesanja.
NA VRATIMA HRAMA
. . . Mladost ima krila
s perjem od pesme, nitima od snova, koja podizu mladice tamo iza oblaka, tako
da svet vide uronjen u svetlost duginih boja, cuju pesme slave. Ali, ta
pesnicka krila ubrzo ce pokidati vetrovi iskustva i oni ce pasti u svet
stvarnosti. Svet stvarnosti je cudno ogledalo u kojem covek izgleda malen i
izoblicen.
. . .
- Cesto mi je otac
pricao o tvom ocu ponavljajuci price iz nihove mladosti i ako je i tvoj otac o
tome govorio, mi smo se vec sreli.
. . .
. . . Gledao me je kao sto grane visokog stabla koje je proslo mnoga doba natkriljuju mladu stabljiku
punu neprobudjene snage i zivota koji jos nije progledao. Staro stablo dubokih zila koje je proslo leto i zimu, vetrove i oluje, i slabasna, nezna stabljuka
koja je dozivela samo prolece i uzdrhtala samo na jutarnjem povetarcu.
. . .
. . . Ljubav je jedina
sloboda na ovom svetu, jer dusu podize na mesto na kojem ne vaze ljudske norme
i obicaji, niti zakoni prirode.
BELI PLAMEN
. . . Njeno cutanje je
bilo muzika koja je sagovornika odnosila u predele dalekih snova, donosila mu
otkucaje srca i pokazivala obrise sopstvenih misli i osecanja.
NEVREME
. . . Bio sam gladan
hleba koji su Bogovi slascu poljubaca i gorcinom suza zamesili da bude hrana
dusama sto se bude da bi joj se radovale i zbog nje patile.
. . .
U tisini noci misao ti
dodje u posetu,da bi te odnela na put slave ili u ludilo. Jedan pogled neke zene
usreci te ili unesreci. Jedna rec sa usana nekog coveka donese ti bogatstvo ili
siromastvo. . .
. . .
Liban je za pesnike
Zapada predeo iz maste koji je iscezao iz stvarnog sveta odlaskom Davida,
Solomona i Proroka, kao sto je Edenski vrt bio izgubljen grehom Adama i Eve. To
je pesnicka rec, a ne naziv gorja, rec koja oznacava osecanje i donosi slike
mirisnih kedrovih suma, bakarnih i mermernih tornjeva koji pripovedaju o slavi,
gazela po dolinama. Liban je te noci za mene bio pesnicka misao, kao san izmedju
jave i jave. Stvari su se nasim ocima menjale kao nasa osecanja i cinilo se da
je sve ogrnuto carolijom i lepotom, iako su carolija i lepota bile samo u nama.
. . .
- Sada znam da postoji
nesto vise od neba, dublje od mora, snaznije od zivota, smrti i vremena.
. . .
. . . Istinska ljubav
se radja u duhovnom sporazumevanju i ako se to sporazumevanje ne desi istoga casa, nece se desiti ni za godinu, niti za celi vek.
JEZERO VATRE
Sve sto se u nocnoj
tami krisom uradi javno se pokaze na dnevnom svetlu.. Reci koje nase usne u
tisini sapucu postaju, bez naseg znanja, opstepoznate. Dela koja danas
nastojimo da sakrijemo pod okriljem svojih domova sutra se vide po ulicama.
. . .
. . .Ljubav ce mi biti
drug, pevace mi pesme, picu je kao vino, njome se odenuti. U zoru ce me buditi
i odvoditi nekud daleko. U podne ce me povesti u senku drveca i sescu s pticama sto su se sklonile od sunca. Uvece cu zastati pred zalaskom, slusacu pesmu
rastanka prirode od svetla i videti senke tisine kako lete beskrajem. Zagrlice
me kad padne noc i sanjacu nebeske svetove, gde stanuju duhovi zaljubljenih i
pesnika. U prolece cu hodati s ljubavlju pored sebe. Pevacemo brdima i
dolinama, ici tragom zivota ucrtanim ljubicicom i belom radom, piti ostatke
kise u casicama narcisa i ljiljana. U leto cemo nasloniti glave na seno, leci
na travu, pokriti se nebom, bdeti s mesecom i zvezdama. U jesen cemo otici u
vinograde, sesti blizu presa zagledani u stabla dok skidaju zlacanu odecu,
posmatrajuci jata ptica na putu ka obali. U zimu ljubav i ja cemo sesti pored
kamina da pricamo o starim vremenima i narodima. u mladosti ljubav ce mi biti
ucitelj, u zrelom dobu prijatelj. Kad ostarim bice mi drug.
KOD TRONA SMRTI
Oci su mu bile
sklopljene, kao dva duboka, tamna otvora u kojima se krecu senke nemoci i bola.
Lice koje je nekad bilo nasmejano i vedro, zgrcilo se i potamnelo kao
pepeljava, izguzvana stranica na kojoj bolest ispisuje cudne i nerazgovetne
redove.
. . .
Najlepse sto ljudske
usne izgovore je rec "majka" .
Najlepse se doziva majka. Kratka i duga rec, puna nade, ljubavi i neznosti koju
ljudsko srce nosi. Majka je sve: uteha u zalosti, nada u beznadju, snaga u
nemoci, izvor neznosti, milosti i oprostaja. Onaj ko izgubi majku, gubi grudi
na koje glavu naslanja, ruku koja blagosilja i oko koje ga cuva. . .
Sve na svetu govori o
materinstvu. Sunce je majka Zemlji koju toplotom svojom doji, grli je svetlom i
napusta je uvece tek kada je uspava pesmom talasa, cvrkutom ptica i zuborom
potoka. Zemlja je majka drvecu i cvecu. Radja ih i doji, a onda gura od sebe.
Drvece i cvece nezne su majke slatkim plodovima i semenu. Majka svega na svetu
je vecni, univerzalni duh u kojem je mnogo lepote i ljubavi.
. . .
. . . jer se rec majka,
kao seme u grudima zemlje, krije u nasim srcima i silazi sa usana u trenucima
tuge i radosti kao miris ruze u vedrom i kisnom danu.
ZRTVOVANJE
. . . Ostao sam
zbunjen, izgubljen, pritisnut mislima, privucen predelima vizija, gde Bogovi
sede na tronu, andjeli beleze dela ljudska, duhovi govore o tragediji zivota,
nimfe pevaju himne ljubavi, tuge i besmrtnosti.
IZBAVITELJ
Rec koju je nebeski
zakon izgovorio, pokajao se zbog nje i vratio je u tisinu vecnosti. . .
. . .
Plod koji se
pretvorio u zemlju, tek sto je dete postao.
. . . 
