Slomljena krila - Halil Dzubran (odlomci)

NEMA TUGA

. . .

Te godine sam se ponovo rodio. Ako se tuga covekom ne oplodi, ako se on iz ocaja ne rodi i ako ga ljubav u kolevku snova ne smesti, zivot ce biti slican praznoj stranici u knjizi postojanja.

Te godine sam u ocima lepe zene video pogled nebeskih andjela. Te godine sam video razigrane demone pakla u grudima jednog gresnog coveka. Ko ne vidi andjele i djavole u lepom i ruznom delu zivota, srce ce mu ostati u neznanju, a dusa bez osesanja.

NA VRATIMA HRAMA

. . . Mladost ima krila s perjem od pesme, nitima od snova, koja podizu mladice tamo iza oblaka, tako da svet vide uronjen u svetlost duginih boja, cuju pesme slave. Ali, ta pesnicka krila ubrzo ce pokidati vetrovi iskustva i oni ce pasti u svet stvarnosti. Svet stvarnosti je cudno ogledalo u kojem covek izgleda malen i izoblicen.

. . .

- Cesto mi je otac pricao o tvom ocu ponavljajuci price iz nihove mladosti i ako je i tvoj otac o tome govorio, mi smo se vec sreli.

. . .

. . . Gledao me je kao sto grane visokog stabla koje je proslo mnoga doba natkriljuju mladu stabljiku punu neprobudjene snage i zivota koji jos nije progledao. Staro stablo dubokih zila koje je proslo leto i zimu, vetrove i oluje, i slabasna, nezna stabljuka koja je dozivela samo prolece i uzdrhtala samo na jutarnjem povetarcu.

. . .

. . . Ljubav je jedina sloboda na ovom svetu, jer dusu podize na mesto na kojem ne vaze ljudske norme i obicaji, niti zakoni prirode.

BELI PLAMEN

. . . Njeno cutanje je bilo muzika koja je sagovornika odnosila u predele dalekih snova, donosila mu otkucaje srca i pokazivala obrise sopstvenih misli i osecanja.

NEVREME

. . . Bio sam gladan hleba koji su Bogovi slascu poljubaca i gorcinom suza zamesili da bude hrana dusama sto se bude da bi joj se radovale i zbog nje patile.

. . .

U tisini noci misao ti dodje u posetu,da bi te odnela na put slave ili u ludilo. Jedan pogled neke zene usreci te ili unesreci. Jedna rec sa usana nekog coveka donese ti bogatstvo ili siromastvo. . .

. . .

Liban je za pesnike Zapada predeo iz maste koji je iscezao iz stvarnog sveta odlaskom Davida, Solomona i Proroka, kao sto je Edenski vrt bio izgubljen grehom Adama i Eve. To je pesnicka rec, a ne naziv gorja, rec koja oznacava osecanje i donosi slike mirisnih kedrovih suma, bakarnih i mermernih tornjeva koji pripovedaju o slavi, gazela po dolinama. Liban je te noci za mene bio pesnicka misao, kao san izmedju jave i jave. Stvari su se nasim ocima menjale kao nasa osecanja i cinilo se da je sve ogrnuto carolijom i lepotom, iako su carolija i lepota bile samo u nama.

. . .

- Sada znam da postoji nesto vise od neba, dublje od mora, snaznije od zivota, smrti i vremena.

. . .

. . . Istinska ljubav se radja u duhovnom sporazumevanju i ako se to sporazumevanje ne desi istoga casa, nece se desiti ni za godinu, niti za celi vek.

JEZERO VATRE

Sve sto se u nocnoj tami krisom uradi javno se pokaze na dnevnom svetlu.. Reci koje nase usne u tisini sapucu postaju, bez naseg znanja, opstepoznate. Dela koja danas nastojimo da sakrijemo pod okriljem svojih domova sutra se vide po ulicama.

. . .

. . .Ljubav ce mi biti drug, pevace mi pesme, picu je kao vino, njome se odenuti. U zoru ce me buditi i odvoditi nekud daleko. U podne ce me povesti u senku drveca i sescu s pticama sto su se sklonile od sunca. Uvece cu zastati pred zalaskom, slusacu pesmu rastanka prirode od svetla i videti senke tisine kako lete beskrajem. Zagrlice me kad padne noc i sanjacu nebeske svetove, gde stanuju duhovi zaljubljenih i pesnika. U prolece cu hodati s ljubavlju pored sebe. Pevacemo brdima i dolinama, ici tragom zivota ucrtanim ljubicicom i belom radom, piti ostatke kise u casicama narcisa i ljiljana. U leto cemo nasloniti glave na seno, leci na travu, pokriti se nebom, bdeti s mesecom i zvezdama. U jesen cemo otici u vinograde, sesti blizu presa zagledani u stabla dok skidaju zlacanu odecu, posmatrajuci jata ptica na putu ka obali. U zimu ljubav i ja cemo sesti pored kamina da pricamo o starim vremenima i narodima. u mladosti ljubav ce mi biti ucitelj, u zrelom dobu prijatelj. Kad ostarim bice mi drug.

KOD TRONA SMRTI

Oci su mu bile sklopljene, kao dva duboka, tamna otvora u kojima se krecu senke nemoci i bola. Lice koje je nekad bilo nasmejano i vedro, zgrcilo se i potamnelo kao pepeljava, izguzvana stranica na kojoj bolest ispisuje cudne i nerazgovetne redove.

. . .

Najlepse sto ljudske usne izgovore je rec  "majka" . Najlepse se doziva majka. Kratka i duga rec, puna nade, ljubavi i neznosti koju ljudsko srce nosi. Majka je sve: uteha u zalosti, nada u beznadju, snaga u nemoci, izvor neznosti, milosti i oprostaja. Onaj ko izgubi majku, gubi grudi na koje glavu naslanja, ruku koja blagosilja i oko koje ga cuva. . .

Sve na svetu govori o materinstvu. Sunce je majka Zemlji koju toplotom svojom doji, grli je svetlom i napusta je uvece tek kada je uspava pesmom talasa, cvrkutom ptica i zuborom potoka. Zemlja je majka drvecu i cvecu. Radja ih i doji, a onda gura od sebe. Drvece i cvece nezne su majke slatkim plodovima i semenu. Majka svega na svetu je vecni, univerzalni duh u kojem je mnogo lepote i ljubavi.

. . .

. . . jer se rec majka, kao seme u grudima zemlje, krije u nasim srcima i silazi sa usana u trenucima tuge i radosti kao miris ruze u vedrom i kisnom danu.

ZRTVOVANJE

. . . Ostao sam zbunjen, izgubljen, pritisnut mislima, privucen predelima vizija, gde Bogovi sede na tronu, andjeli beleze dela ljudska, duhovi govore o tragediji zivota, nimfe pevaju himne ljubavi, tuge i besmrtnosti.

IZBAVITELJ

Rec koju je nebeski zakon izgovorio, pokajao se zbog nje i vratio je u tisinu vecnosti. . .

. . .

Plod koji se pretvorio u zemlju, tek sto je dete postao.   . . . 

Moja razmisljanja

Sećanja blede, a onda vremenom dobijaju onu finu patinu kao stari nakit. I baš kao i vredan stari nakit koji se prenosi generacijama  “s kolena na koleno” ona se čuvaju kao relikvoje, u srcu. Kako su čudni putevi našega uma, a tek oni hodnici sećanja koji se u trenutku nostalgije, čeznje, želje za nekim ili nečim pretvaraju u predivne Bulevare obasjane dugom ljubavi. I dok zora pokušva da pobedi tamu noći, snovi se bore sa nemirom jutra da ispletu svoju priču do kraja. Lavež pasa lutalica narušva tišinu i mir praskozorja, a moje misli lete daleko dok se reči nižu i šaraju monotonu belinu papira.

-----------------------------------------------------------------------------

Drveće izgleda jadno, golo bez lišća, njihovoh predivnih krošnji. Grane jezivo štrče u nebo kao trnje oko zamka Trnove Ružice. Magla jutrom pritiska zemlju, a naša neizbežna košava  već počinje sve češće svojim ledenim dahom da zaviruje u kutove naših domova. Ledi nam srca, ali mi smo još uvek gostoljubivi i druželjubivi, prokleti Balkanci.

------------------------------------------------------------------------------

Banja Koviljaca - Kraljevska Banja

       Paperjasti oblaci plove nebom. Nestasni, cupavi poput secerne pene lutaju izmedju suncevih zraka. Pokadkad se veselo poigraju senkama na zemlji ili za trenutak sakriju Sunce. U daljini se naslanjaju na zelene krosnje drveca koje je odenulo obliznje brdo. U podnozju brda park. Lep, velicanstven. Ogrnuo se Dalmacijom i Hercegovinom, ukrasio Blatnim kupatilom i Kupatilom Kralja Petra I sa Wellness centrom. Raznovrsno drvece najrazlicitijih oblika i rascvetalo cvece u sred oktobra kao brosevi na zelenoj haljini trave ulepsavaju park. Zimzeleno drvece i grmlje svojom bojom prkosi ranoj jeseni dok je pozutelo lisce nekog drveca veselo pozdravlja. Fontana spokojno spava u svom vodenom krevetu a veverice veselo trce od drveta do drveta. Jedino Kur salon kao oronuli starac predivnih linija, u centru parka, usamljen ceka neko bolje sutra. Veseli smeh setaca koji su dosli na odmor i rekreaciju, nesigurni koraci dece kaja su dosla na oporavak i rehabilitaciju, lagani i spori koraci starih koji su dosli da povrate mladost prosarali su park jer ovde umorni vrate snagu, nepokretni prohodaju, a stari podmlade svoje stare kosti i misice. Lepa rec i ljubaznost osoblja, predanost i posvecenost poslu i bolesnicima i gostima, leci vise od svega. 

       Lagani vetar je oterao oblake, a kristalno nebo boje safira zagrlilo je park. Sunce nezno greje, miluje svojim zracima sve u ovoj dolini kao da se oprasta nagovestavajuci svoje sve redje posete. Svi su vec zaboravili ledeno jutro i uzivaju kraduci poslednje tople zrake Sunca. Opalo lisce susti po plocniku, ptice cvrkucu upotpunjujuci ovu harmoniju prirode, stare prelepe arhitekture i onih koji uzivaju u svemu ovome sto ih okruzuje.

By DeeDee

Knjiga

       Zatvoreni kapci stvaraju prijatnu atmosferu u sobi na ovoj vrucini. Senke igraju svoju cudnu igru po taktu muzike sa radija. Suncevi zraci pokusavaju na sve moguce nacine da se uvuku u ovaj moj mali intimni svet. Neki od njih i uspe za trenutak da proviri, ali se brzo povlaci jer izgleda da nije bas prijatno izvoditi vratolomije izmedju ovih drvenih kapaka. Pokusavaju da me izmame napolje, ali . . . ali, tu je Knjiga koja nervozno prevrce stranice i pita vec po ko zna koji put kada cu se smilovati i uzeti je. Nestrpljiva je da mi prenese svoje znanje, a ni sama ne zna koliko je dosadna i teska. Samo me muci svojim utopistickim idejama. Kako ne moze da shvati da su veliki umovi Marxa, Engelsa i Lenjina i njihove ideje tako naporni na 30°. Bazeni i Ada zovu na provod i uzivanje, ali kako se opustiti i ne misliti na Knjigu kad samo suska listovima, a ako je ostavim izludece me prebacivanjima, predavanjima i pricama kako to nikako nisam smela uciniti.
       Moja crna plisana Maca me tako tuzno gleda. Odavno je nisam mazila, ali nije ona tuzna zbog toga. Kaze, zao joj je kad vidi koliko se mucim, a i njoj je vec malo dosadilo to stalno suskanje Knjige. Karanfili mi veselo masu glavicama jer im trenutno vise prijaju ove senke nego ona zega napolju. Njihove male crvene glavice unose zivost i lepotu u ovu sobicu. Sat kao i uvek ide, ide da nikuda ne stigne. Samo me potseca da vreme prolazi, leti, sve ide u nepovrat, da danas vise nije sutra, a vrlo vrlo brzo ce vec sutra biti opet danas i tako u krug, ili boljwe reci u spiralu jer se nikada ne vracamo na ono sto je proslo, nikada ne koracamo po starim plocnicima, ne vracamo se u protekle trenutke i svakoga casa smo sve dalje od pocetka. Mali stidljivi par vec dugo skuplja hrabrost da jedno drugom nesto vazno sapne. Drvena stolica od pletenog pruca po nekad zaskripi kad se promeskolje, ali ih ta skripa izgleda uplasi jer se odmah opet povlace svako u svoj kraj i krisom gledaju jedno drugo polako se priblizavajuci, neprimetno, sve dok stolica izdajnicki opet ne zaskripi. Tako su slatki sa onim njihovim malim krivim nozicama, stidljivim smeskom na usnama i vragolastim okicama, ali da ih ostavimo malo, valjda ce najzad skupiti hrabrost i ne gledajuci se pruziti rukice jedno drugom i isprepletati svoje prstice. Mali sivi Zeka mrda usima pitajuci se kako li ce mu biti kad ode odavde. Jedva ceka jer mu je ova neizvesnost gora, kaze da je neizvesnost gora od svake promene, od svake nove sredine. Za sada mu drustvo tu na polici pravi ponosni Bik najavljujuci tako svima moj horoskopski znak. Knjige mirno stoje cekajuci svoj red, a mala Pecurka -lampica svojim crvenim sesiricem me potseca da joj sijalica ne radi, a tako bi rado malo zasvetlela u tami. Radio neumorno, danonocno prica, peva, zvizdi, jednom recju radi, a Boba se samo smeska na sve to. Sa malog stocica se javlja hor od mali milion sitnica koje bi mozda nekome bile visak, a ja ne znam koju bih mogla da sklonim, a da mi ne nedostaje. A najveca mala stvar ovde je velika grafitna olovka koju sam jednog 8. marta dobila na poklon. Slameni Sesir me potseca da treba da se zasije i da je krajnje vreme da ga odnesem da se to uradi jer se vec uzeleo Sunca i setnji sirokim ulicama. Metalno Slonce nestrpljivo tapka nogama po polici pitajuci se da li je moguce da sam ga zaboravila. Ne, nisam. Tako nesto slatko kao malo Slonce ne bih mogla nikako da zaboravim, ali tek odnedavno je tu pa ne znam da li se priviklo na ovu sobu i da li se vec upoznalo sa ostalima.
       Cudno posle one jucerasnje i jutrosnje zege grmi. Hoce li kisa? Nesto se smracilo, ni Sunca vise nema. Mozda ce nas male bistre kapi kise samo malo rashladiti, a onda nas obradovati lepom, cudnom, carobnom Dugom u kojoj se hiljade kapljica preliva i ogleda na blagim Suncevim zracima. Oblaci tutnje nebom i pocinju neutesno da prolivaju svoje suze, a moja Knjiga i dalje suska li suska. Sunce je vec rasteralo oblake koji su svoje ledene suze prolili i izgubili se. Prava letnja kisa i moj mali svet je zivnuo jer je tako lepo, sveze i prijatno posle kise. A da bi ostali mogli malo i uzivati uzecu Knjigu pa ce tako biti po onoj narodnoj "i vuk sit i ovce na broju".
       Tako se mi druzimo, delimo ovaj prostor, vazduh, tugu, radost, dosadu. Suskanje vec postaje neizdrzivo. Kafa je popijena, sok je tu, samo da se otvori Knjiga. Znanje je nestrpljivo, hoce da obogati jos jedan svet, da ucini jos jedno dobro delo jer nauke nikad nije previse.

By DeeDee ( 12.06.1988. )