Zatvoreni kapci stvaraju prijatnu atmosferu u sobi na ovoj vrucini. Senke igraju svoju cudnu igru po taktu muzike sa radija. Suncevi zraci pokusavaju na sve moguce nacine da se uvuku u ovaj moj mali intimni svet. Neki od njih i uspe za trenutak da proviri, ali se brzo povlaci jer izgleda da nije bas prijatno izvoditi vratolomije izmedju ovih drvenih kapaka. Pokusavaju da me izmame napolje, ali . . . ali, tu je Knjiga koja nervozno prevrce stranice i pita vec po ko zna koji put kada cu se smilovati i uzeti je. Nestrpljiva je da mi prenese svoje znanje, a ni sama ne zna koliko je dosadna i teska. Samo me muci svojim utopistickim idejama. Kako ne moze da shvati da su veliki umovi Marxa, Engelsa i Lenjina i njihove ideje tako naporni na 30°. Bazeni i Ada zovu na provod i uzivanje, ali kako se opustiti i ne misliti na Knjigu kad samo suska listovima, a ako je ostavim izludece me prebacivanjima, predavanjima i pricama kako to nikako nisam smela uciniti.
Moja crna plisana Maca me tako tuzno gleda. Odavno je nisam mazila, ali nije ona tuzna zbog toga. Kaze, zao joj je kad vidi koliko se mucim, a i njoj je vec malo dosadilo to stalno suskanje Knjige. Karanfili mi veselo masu glavicama jer im trenutno vise prijaju ove senke nego ona zega napolju. Njihove male crvene glavice unose zivost i lepotu u ovu sobicu. Sat kao i uvek ide, ide da nikuda ne stigne. Samo me potseca da vreme prolazi, leti, sve ide u nepovrat, da danas vise nije sutra, a vrlo vrlo brzo ce vec sutra biti opet danas i tako u krug, ili boljwe reci u spiralu jer se nikada ne vracamo na ono sto je proslo, nikada ne koracamo po starim plocnicima, ne vracamo se u protekle trenutke i svakoga casa smo sve dalje od pocetka. Mali stidljivi par vec dugo skuplja hrabrost da jedno drugom nesto vazno sapne. Drvena stolica od pletenog pruca po nekad zaskripi kad se promeskolje, ali ih ta skripa izgleda uplasi jer se odmah opet povlace svako u svoj kraj i krisom gledaju jedno drugo polako se priblizavajuci, neprimetno, sve dok stolica izdajnicki opet ne zaskripi. Tako su slatki sa onim njihovim malim krivim nozicama, stidljivim smeskom na usnama i vragolastim okicama, ali da ih ostavimo malo, valjda ce najzad skupiti hrabrost i ne gledajuci se pruziti rukice jedno drugom i isprepletati svoje prstice. Mali sivi Zeka mrda usima pitajuci se kako li ce mu biti kad ode odavde. Jedva ceka jer mu je ova neizvesnost gora, kaze da je neizvesnost gora od svake promene, od svake nove sredine. Za sada mu drustvo tu na polici pravi ponosni Bik najavljujuci tako svima moj horoskopski znak. Knjige mirno stoje cekajuci svoj red, a mala Pecurka -lampica svojim crvenim sesiricem me potseca da joj sijalica ne radi, a tako bi rado malo zasvetlela u tami. Radio neumorno, danonocno prica, peva, zvizdi, jednom recju radi, a Boba se samo smeska na sve to. Sa malog stocica se javlja hor od mali milion sitnica koje bi mozda nekome bile visak, a ja ne znam koju bih mogla da sklonim, a da mi ne nedostaje. A najveca mala stvar ovde je velika grafitna olovka koju sam jednog 8. marta dobila na poklon. Slameni Sesir me potseca da treba da se zasije i da je krajnje vreme da ga odnesem da se to uradi jer se vec uzeleo Sunca i setnji sirokim ulicama. Metalno Slonce nestrpljivo tapka nogama po polici pitajuci se da li je moguce da sam ga zaboravila. Ne, nisam. Tako nesto slatko kao malo Slonce ne bih mogla nikako da zaboravim, ali tek odnedavno je tu pa ne znam da li se priviklo na ovu sobu i da li se vec upoznalo sa ostalima.
Cudno posle one jucerasnje i jutrosnje zege grmi. Hoce li kisa? Nesto se smracilo, ni Sunca vise nema. Mozda ce nas male bistre kapi kise samo malo rashladiti, a onda nas obradovati lepom, cudnom, carobnom Dugom u kojoj se hiljade kapljica preliva i ogleda na blagim Suncevim zracima. Oblaci tutnje nebom i pocinju neutesno da prolivaju svoje suze, a moja Knjiga i dalje suska li suska. Sunce je vec rasteralo oblake koji su svoje ledene suze prolili i izgubili se. Prava letnja kisa i moj mali svet je zivnuo jer je tako lepo, sveze i prijatno posle kise. A da bi ostali mogli malo i uzivati uzecu Knjigu pa ce tako biti po onoj narodnoj "i vuk sit i ovce na broju".
Tako se mi druzimo, delimo ovaj prostor, vazduh, tugu, radost, dosadu. Suskanje vec postaje neizdrzivo. Kafa je popijena, sok je tu, samo da se otvori Knjiga. Znanje je nestrpljivo, hoce da obogati jos jedan svet, da ucini jos jedno dobro delo jer nauke nikad nije previse.
Moja crna plisana Maca me tako tuzno gleda. Odavno je nisam mazila, ali nije ona tuzna zbog toga. Kaze, zao joj je kad vidi koliko se mucim, a i njoj je vec malo dosadilo to stalno suskanje Knjige. Karanfili mi veselo masu glavicama jer im trenutno vise prijaju ove senke nego ona zega napolju. Njihove male crvene glavice unose zivost i lepotu u ovu sobicu. Sat kao i uvek ide, ide da nikuda ne stigne. Samo me potseca da vreme prolazi, leti, sve ide u nepovrat, da danas vise nije sutra, a vrlo vrlo brzo ce vec sutra biti opet danas i tako u krug, ili boljwe reci u spiralu jer se nikada ne vracamo na ono sto je proslo, nikada ne koracamo po starim plocnicima, ne vracamo se u protekle trenutke i svakoga casa smo sve dalje od pocetka. Mali stidljivi par vec dugo skuplja hrabrost da jedno drugom nesto vazno sapne. Drvena stolica od pletenog pruca po nekad zaskripi kad se promeskolje, ali ih ta skripa izgleda uplasi jer se odmah opet povlace svako u svoj kraj i krisom gledaju jedno drugo polako se priblizavajuci, neprimetno, sve dok stolica izdajnicki opet ne zaskripi. Tako su slatki sa onim njihovim malim krivim nozicama, stidljivim smeskom na usnama i vragolastim okicama, ali da ih ostavimo malo, valjda ce najzad skupiti hrabrost i ne gledajuci se pruziti rukice jedno drugom i isprepletati svoje prstice. Mali sivi Zeka mrda usima pitajuci se kako li ce mu biti kad ode odavde. Jedva ceka jer mu je ova neizvesnost gora, kaze da je neizvesnost gora od svake promene, od svake nove sredine. Za sada mu drustvo tu na polici pravi ponosni Bik najavljujuci tako svima moj horoskopski znak. Knjige mirno stoje cekajuci svoj red, a mala Pecurka -lampica svojim crvenim sesiricem me potseca da joj sijalica ne radi, a tako bi rado malo zasvetlela u tami. Radio neumorno, danonocno prica, peva, zvizdi, jednom recju radi, a Boba se samo smeska na sve to. Sa malog stocica se javlja hor od mali milion sitnica koje bi mozda nekome bile visak, a ja ne znam koju bih mogla da sklonim, a da mi ne nedostaje. A najveca mala stvar ovde je velika grafitna olovka koju sam jednog 8. marta dobila na poklon. Slameni Sesir me potseca da treba da se zasije i da je krajnje vreme da ga odnesem da se to uradi jer se vec uzeleo Sunca i setnji sirokim ulicama. Metalno Slonce nestrpljivo tapka nogama po polici pitajuci se da li je moguce da sam ga zaboravila. Ne, nisam. Tako nesto slatko kao malo Slonce ne bih mogla nikako da zaboravim, ali tek odnedavno je tu pa ne znam da li se priviklo na ovu sobu i da li se vec upoznalo sa ostalima.
Cudno posle one jucerasnje i jutrosnje zege grmi. Hoce li kisa? Nesto se smracilo, ni Sunca vise nema. Mozda ce nas male bistre kapi kise samo malo rashladiti, a onda nas obradovati lepom, cudnom, carobnom Dugom u kojoj se hiljade kapljica preliva i ogleda na blagim Suncevim zracima. Oblaci tutnje nebom i pocinju neutesno da prolivaju svoje suze, a moja Knjiga i dalje suska li suska. Sunce je vec rasteralo oblake koji su svoje ledene suze prolili i izgubili se. Prava letnja kisa i moj mali svet je zivnuo jer je tako lepo, sveze i prijatno posle kise. A da bi ostali mogli malo i uzivati uzecu Knjigu pa ce tako biti po onoj narodnoj "i vuk sit i ovce na broju".
Tako se mi druzimo, delimo ovaj prostor, vazduh, tugu, radost, dosadu. Suskanje vec postaje neizdrzivo. Kafa je popijena, sok je tu, samo da se otvori Knjiga. Znanje je nestrpljivo, hoce da obogati jos jedan svet, da ucini jos jedno dobro delo jer nauke nikad nije previse.
By DeeDee ( 12.06.1988. )
